Mi­ha­i­lo Mi­šo i Slo­bo­dan­ka Slo­ba Ste­vo­vić pro­sla­vi­li su 5. av­gu­sta 50 go­di­na od osni­va­nja Auto-kam­pa „Lov­ćen”, smje­šte­nog u ze­le­noj uva­li iz­me­đu Le­pe­ta­na i Opa­to­va, pod­no br­da Vr­mac. Nji­ma su se pri­dru­ži­li i Mi­šo­va bra­ća od stri­če­va. Đo­ko, Ve­se­lin i Vo­jin, ze­to­vi i kćer­ke, Jo­va­na, uda­ta u Aran­đe­lov­cu, Bo­ja­na, ko­ja je osno­va­la po­ro­di­cu na Nje­gu­ši­ma, 21-go­di­šnja stu­dent­ki­nja Ta­ma­ra i 19-go­di­šnji Ra­do­van, ma­tu­rant ti­vat­ske Sred­nje ško­le. Mi­šo i Slo­ba su u bra­ku 30 go­di­na, sva­ke go­di­ne su ula­ga­li u ure­đe­nje kam­pa, ko­ji je osno­vao Mi­šov otac da­le­ke 1965. go­di­ne.
– Moj djed, po­koj­ni Ili­ja Ste­vo­vić, kao 17-go­di­šnji mla­dić do­šao je ov­dje iz Cu­ca, iz Ko­bi­ljeg do­la, pri­je 100 go­di­na, na ima­nje dok­to­ra Du­ša­na Gu­zi­ne, kod ko­ga je ra­dio ka­ko bi pre­hra­nio po­ro­di­cu. Umro je 2009. go­di­ne u 79. go­di­ni. Bio je ze­mljo­rad­nik, maj­stor, ra­dio je sve što je tre­ba­lo, odr­ža­vao ve­li­ko ima­nje 30 go­di­na. Sa njim su do­šli maj­ka i dva mla­đa bra­ta, oca su iz­gu­bi­li ra­ni­je u ra­tu, te se on sta­rao za po­ro­di­cu. Ne­kih par go­di­na ži­vio je u Lov­ćen­cu u Voj­vo­di­ni. Dok­tor Gu­zi­na, ko­ji je imao sa­mo že­nu, ni­je imao dje­ce, kad je umro ci­je­lu imo­vi­nu je pre­pi­sao mom dje­du Ili­ji, ko­ji ga ni­ka­da ni­je pre­va­rio, ni­šta ukrao, ne­go po­šte­no oba­vljao svo­ju slu­žbu. Pre­se­lio se da ži­vi ov­dje, ože­nio se Ve­li­kom Kri­vo­ka­pić, isto iz Cu­ca, sa ko­jom je osno­vao po­ro­di­cu i do­bio pe­to­ro dje­ce: si­no­ve Mi­ša i Mar­ka i kćer­ke Jul­ku, Le­lu i Lju­bi­cu. Pr­vi kam­per iz Slo­ve­ni­je je sa ša­to­rom do­šao kod dje­da 1965. go­di­ne, od ka­da ra­ču­na­mo da je osno­van kamp. Iz go­di­ne u go­di­nu kamp se ši­rio i evo 50 go­di­na ga odr­ža­va­mo – ob­ja­šnja­va Ta­ma­ra Ste­vo­vić i do­da­je da je njen otac Mi­šo sa 17 go­di­na ste­kao pr­vi ka­mi­on i po­čeo da se ba­vi tran­spor­tom i auto-pre­vo­zom. Za­jed­no sa svo­jim ocem ob­no­vio je sta­ru ku­ću, sa­gra­đe­nu pri­je 300 go­di­na, na­pra­vio no­ve zgra­de sa apart­ma­ni­ma. Auto-kamp ima oko 40 kamp-pri­ko­li­o­ca ko­je tu osta­ju to­kom go­di­ne. Ste­vo­vi­ći ima­ju svoj re­zer­vo­ar za vo­du, kod njih ni­kad ni­je bi­lo re­strik­ci­je, a, po­red tu­ri­zma, ba­ve se po­ljo­pri­vre­dom, ra­tar­stvom i sto­čar­stvom – ima­ju pre­ko 300 sta­ba­la sta­rih i oko 200 mla­dih ma­sli­na, oko 150 sta­ba­la na­ran­dži, li­mu­na, man­da­ri­na, 30-ak čo­ko­ta lo­ze, ču­va­ju ov­ce, svi­nje, ko­ko­ške. Ima­ju zdra­vu hra­nu pr­ven­stve­no za svo­ju po­ro­di­cu, a što pre­tek­ne, bu­de i za go­ste.
– Maj­ka naj­vi­še ra­di oko sto­ke, ona nas sve po­dr­ža­va, a kad je te­ško, on­da i mi po­ma­že­mo, jer je ve­li­ko ima­nje, ne mo­že sa­ma da po­stig­ne sve – pri­ča Ta­ma­ra.
Sla­vi­li su uz ži­vu mu­zi­ku, za­jed­no sa svo­jim go­sti­ma-kam­pe­ri­ma, od ko­jih ve­ći­na pre­ko 30 go­di­na do­la­zi ov­dje na lje­to­va­nje, a sa­da do­la­ze nji­ho­va dje­ca i unu­ci. To­kom ni­za go­di­na sklo­plje­na su broj­na pri­ja­telj­stva za ci­je­li ži­vot, kum­stva, bra­ko­vi. Lju­di ko­ji ov­dje pro­vo­de od­mor ne bi se mi­je­nja­li ni za je­dan ho­tel ili apart­man, jer uži­va­ju u opu­šte­noj at­mos­fe­ri.
An­ge­li­na (71) i Slo­bo­dan Sta­nić (73), elek­tro­in­že­nje­ri u pen­zi­ji iz Be­o­gra­da, ka­žu da 28 go­di­na re­dov­no lje­tu­ju u auto­kam­pu „Lov­ćen” i naj­sta­ri­ji su kam­pe­ri na pro­sla­vi. Nji­ho­ve unu­ke, ko­je su sa nji­ma ov­dje, do­la­zi­le su od svo­je tre­će go­di­ne, i uda­le su se u Le­pe­ta­ni­ma. Za­ni­mlji­vo je da je pri­li­kom pr­vog do­la­ska u kamp An­ge­li­na pla­ka­la, a sle­de­će go­di­ne je ini­ci­ra­la ku­po­vi­nu pri­ko­li­ce.
– Ra­ni­je smo lje­to­va­li po ho­te­li­ma, ili pri­vat­no. Ka­da nam je pri­ja­telj, pri­je 28 go­di­na, po­nu­dio da lje­tu­je­mo 22 da­na u nje­go­voj pri­ko­li­ci pri­hva­ti­li smo. Pla­ka­la sam 22 da­na pi­ta­ju­ći Slo­bo­da­na gdje me je to do­veo. Spri­ja­te­lji­li smo se sa go­spo­đom po­red nas i ona nam je po­nu­di­la da ku­pi­mo pri­ko­li­cu u No­vom Sa­du i po­sli­je par mje­se­ci oti­šli smo ta­mo i ku­pi­li je. Ta­ko smo osta­li. Lje­po­ta kam­po­va­nja je to što slo­bod­no ure­đu­ješ svo­je vri­je­me, do­volj­ni su ti šorts i ma­ji­ca, do­ruč­ku­ješ, ru­čaš kad ho­ćeš. Na­dam se da će­mo mo­ći da do­la­zi­mo još dvi­je-tri go­di­ne – ka­že An­ge­li­na.
Pre­drag Bo­go­je­vić, lje­kar u Kli­nič­kom cen­tru Kra­gu­je­vac, sa su­pru­gom Dra­ga­nom, si­nom Uro­šem i ćer­kom Ni­nom pro­vo­di 20 se­zo­nu u kam­pu „Lov­ćen”. Sva­kog 13. ju­la Ni­na već 16 go­di­na sla­vi ro­đen­dan ov­dje u kam­pu, od­ra­sta za­jed­no sa dje­com iz kam­pa, sa dje­com Ste­vo­vi­ća.
– Ovo je ži­vot­na pri­ča, jed­na nor­mal­na, opu­šte­na at­mos­fe­ra, mak­si­mal­na ko­rekt­nost vla­sni­ka kam­pa, jed­na obo­stra­na si­gur­nost u lje­to­va­nje ko­je nam pred­sto­ji, uvi­jek že­li­mo da do­đe­mo po­no­vo ov­dje, gdje ima­mo svoj mir, bli­zi­nu mo­ra. Ča­ri kam­po­va­nja su što si „sam svoj”, sa­mi se­bi udo­vo­lja­va­mo, or­ga­ni­zu­je­mo se, pra­vi­mo at­mos­fe­ru, ra­di­mo ono što že­li­mo. U pri­log to­me ide bli­zi­na Tiv­ta, Por­ta, Ko­to­ra, Her­ceg No­vog, Bu­dve... u ve­čer­njim sa­ti­ma dje­ca obi­la­ze mje­sta za pro­vod, mi u na­šem noć­nom ži­vo­tu ov­dje u kam­pu... Sva­sti­ka i pa­ša su me do­ve­li, sad su tu nji­ho­va dje­ca, ko­ja su i ku­mo­vi sa Ste­vo­vi­ći­ma, je­dan li­jep od­nos ko­ji se ga­ji go­di­na­ma – ka­že Bo­go­je­vić i do­da­je da im kamp da­je do­volj­no pro­sto­ra i ši­ri­ne da do­ži­ve taj od­mor kao tu­ri­sti, u pro­sje­ku ko­ri­ste­ći pri­ko­li­ce od 15. ju­na do 15. sep­tem­bra.
– Iz­van­re­dan pe­ri­od da po če­ti­ri-pet pu­ta do­la­zi­mo i vra­ća­mo se u ljet­njoj se­zo­ni. Pr­vo se otva­ra­ju pri­ko­li­ce, pa se vra­ća ku­ći, do­la­zi se na od­mor, jed­ni do­la­ze, dru­gi od­la­ze, na kra­ju za­tva­ra­nje pri­ko­li­ce, ne zna se šta je ljep­še. Pri­ko­li­ca osta­je u kam­pu, a mi od 1. ja­nu­a­ra uvi­jek raz­mi­šlja­mo kad će­mo po­no­vo ova­mo. Oko dvi­je hi­lja­de eura iz­dva­ja­mo to­kom go­di­ne za do­la­ske u Cr­nu Go­ru. Mo­gu da odem u ju­nu na lje­to­va­nje u Grč­ku, za 10 do 15 da­na da iz­dvo­jim 150 do 200 eura i da po­tro­šim još 300 eura i da to isto ura­dim u sep­tem­bru i da me sve to ko­šta oko hi­lja­du eura. Ali ra­di­je do­la­zim ov­dje za­to što mi tre­ba je­dan šorts, jed­na ma­ji­ca i osmi­jeh na li­cu – ci­je­li svi­jet je naš – ka­že Bo­go­je­vić.
M.D.PO­PO­VIĆ


Ra­do­van da na­sta­vi tra­di­ci­ju

– Iako dr­ži­mo kamp 50 go­di­na, op­šti­na Ti­vat nam ne da­je stal­nu rad­nu do­zvo­lu. Sva­ke go­di­ne mo­ra­mo iz­no­va da sre­đu­je­mo pa­pi­re, mno­ge in­spek­ci­je do­la­ze, uslo­vlja­va­ju mo­ga oca da umje­sto kam­pa ov­dje na­pra­vi tri ho­te­la. Mi smo od­ra­sli u kam­pu, vi­dje­li ste ko­li­ko ov­dje ima lju­di, naj­sta­ri­ji kam­per La­ki iz Be­o­gra­da ov­dje lje­tu­je pre­ko 40 go­di­na. Vo­lje­la bih da moj brat Ra­do­van na­sta­vi da ču­va tra­di­ci­ju, da se ne uga­si ovo što je moj djed mu­ko­trp­no ste­kao i za­ra­dio. Za­vi­si mno­go i od dr­ža­ve ka­kva će bi­ti sud­bi­na na­šeg kam­pa – ka­že Ta­ma­ra, a dr Bo­go­je­vić do­da­je:
– Bi­lo bi šte­ta da na­pu­stim ovo mje­sto po­sli­je 20 go­di­na kam­po­va­nja. Ima tu onih ko­ji su svo­ju du­bo­ku sta­rost do­ži­vje­li ov­dje lje­tu­ju­ći po 30 do 35 go­di­na. Po­mo­ći­će­mo ga­zdi što god bu­de tre­ba­lo da za­dr­ži sta­tus auto-kam­pa, na­dam se da će ovo ži­vje­ti još.


Smje­štaj od 100 eura za de­set da­na

Sla­vo­ljub i Na­ta­ša Ra­do­vić iz Bo­ra do­šli su pr­vi put u kamp sa si­nom Uglje­šom i kćer­kom Sa­rom. Sla­vo­ljub je kao rad­nik EPS-a imao pra­vo da o tro­šku fir­me ko­ri­sti pri­ko­li­cu, a do­šli su, ka­že, na pre­po­ru­ku ko­le­ga, naj­vi­še zbog dje­ce, da uži­va­ju u či­stoj vo­di i li­je­poj pri­ro­di. Za de­set da­na bo­rav­ka u pri­ko­li­ci oni pre­ko EPS-a pla­ća­ju 100 eura, a hra­nu i vo­du za pi­će ku­pu­ju.